-Piše: Boris Jovanović

Nikada manje ljubavi, nikada više mržnje. Nikada više krstova, nikada manje vjere. Nikada više zastava, nikada manje patriotizma. Nikada više državica, nikada manje državnosti. Nikada više građanskih inicijativa, nikada manje građanstva. Nikada više opozicionih grupica, nikada manje opozicionara. Nikad više montenegrisanja, nikada manje crnogorstva. Nikada više srbovanja, nikada manje srpstva...
Manjak ljubavi je rješenje poplavljujućeg i izbezumljujućeg paradoksa. Manjak ljubavi je odgonetka pomračenih umova i zaleđenih srdaca koja tikatakaju u prsima njihovim kao podmazani mehanizmi podaničkog crnila i udvoričkog straha. Kada crnilo nestane, kada straha ne bude, neće biti ni njih. Kada ne bude njih, neće biti ni ovoga iznad čega se vijore svečane šarene krpice lažnog patriotizma i istinskog srebroljublja. Moraće se nekada popraviti poljuljani temelj da bi se podigao krov dovoljno veliki svima i dovoljno siguran za svakoga. Tek na kraju, ukoliko je i to važno, na krovu će se zavijoriti zastava koja neće biti svečana krpica, koja ne smije biti srljajući barjak u jurišnu sramotu. Temelj, pa krov, pobrkana braćo...
Manjak ljubavi je tačno rješenje za sve netačnosti i za sve laži u kojima se davimo kao u gustom ljepljivom glibu sa euroatlantskom aromom istinskog domoljublja koja miriše na lažni patriotizam. Ne vole to u šta se zaklinju -i točka. To je taj manjak velike ljubavi koja je dovoljno mala da može stati u njihove džepove i dovoljno velika da može nasititi njihove lažnopatriotske domoljubne trbušine. Nije problem u mržnji, problem je u pomanjkanju ljubavi. Domoljubno čeljade pod montenegrinskim ili nekim sličnim barjakom ne voli ono što je njegova najveća ljubav. To što mrzi nešto što ne poznaje odista je manja šteta...
Tako se između lažnog dresiranog patriotizma iliti domoljublja, i istinskog animalnog mrzoljublja može staviti znak potpune i trajne podudarnosti. Jednakost domoljublja i mrzoljublja je rupa u koju su nas gurnuli oni koji ne vole ništa i nikoga do pune kese i praznog srca. Sve što se ne može napuniti prazninom nije predmet domoljubnog milosrđa koje bi se zvalo drugačije na nekom istinskijem nedomoljubnom jeziku...
Da li je oficir vojske Crne Gore ispod domoljubnog hrvatskog barjaka, onako svečano ustupčen i zastidno ukrućen, mjera domoljublja ili simbol mrzoljublja? Da li je on slučajno na namjernom mjestu ili namjerno na slučajnom mjestu...i znaju li šta hoće oni koji su mu po logici svake vojne sile i po principima raščovječujuće subordinacije, naredili da bude tamo... Tamo i tada. Tada kada nije trebalo biti tamo. Barem tada. Samo tada. Ostalo su njihova naopaka posla i prosto im bilo...
Znaju šta rade i zbog čega rade, ali ne znaju što čine i šta će tek učiniti. Rabota se izgleda po instinktu, a instinktivno junačenje ima veze sa domoljubljem, a ne sa patriotizmom. Ima veze i sa mrzoljubljem, ali nema sa ljubavlju. Može li uniformisani koji je bio tamo voljeti ono zbog čega je tamo bio? Valjda ne može. Ne biva da normalno čeljade pristojno uparađeno može voljeti nenormalne stvari. To valjda nije sporno. Ali sporno je što mister uniformisani ne može da voli ono što mu je na kapi, jer da voli, ne bi svoju kapu na svojoj glavi ponio tamo i tada. Makar tada- ne. Ostalo su njegova posla. Ostalo, neka mu je prosto...
Domoljublje je, da zaključimo ovu skasku, isto što i mrzoljublje. Ukoliko si domoljubac ne možeš da voliš ono u šta se zaklinješ. I to je prava šteta. To je štetočinstvo. To što mrziš ono što mrziš da bi postao domoljubac, manja je šteta. Mržnja je ionako tako ljudska, tako neizbježna, tako poželjna, tako očaravajuća tako ushićujuća i svečana u zemlji domoljublja i mrzoljublja...
O ovome više znaju naši- Domoljubac i Mrzoljubac. Jedan je toliko mali da je po svojoj velikoj domoljubnosti prepoznatljiv širom svog malenog carstva, a drugi je toliko veliki da je po svojoj maloj mrzoljubnosti prepoznat kao nijedan prije njega. Mali Milo i Aleksandar Veliki koji će jednoga dana valjda i porasti...
O Kolindici i ostalim domoljubima-mrzoljubima ne treba trošiti nijedan opiljak od najmanje sagorele riječi... Naši su nam dovoljni. Za vječita vremena. Jer su zaista naši. Po našoj mjeri. A posebno po bolnim pokušajima da izjednače domoljublje i mrzoljublje. I po tome što se uporno upinju da dokažu da nijesu naši... ili da jedino biti njihov znači biti naš. A naši su. Baš su naši. I baš smo njihovi. Baš smo jadni i bijedni. Baš su bijedni i jadni... I po domoljublju i po mrzoljublju i po tome što ne znaju ništa o- rodoljublju...
(Autor je književnik)